Aleksandra Tatić

(Novi Sad, 1993) je scenska dizajnerka. Završila je osnovne studije Scenske arhitekture, tehnike i dizajna (2019) i master umetničke studije Scenske arhitekture i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu (2021).

Bavi se vizuelnom i primenjenom umetnošću i dizajnom prostora za izložbe. Tokom studija je bila demonstrator na predmetima iz oblasti arhitekture i dizajna. Bila je i član SCEN tehničkog tima od njegovog osnivanja. Učestvovala je i volontirala na više radionica, projekata i kolektivnih izložbi (Rethink the night!, (Grafički) dizajner: autor ili univerzalni vojnik, Fluid dizajn forum, Prostorni mehanizmi, Grad od peska, Scenska laboratorija 2.0: Ideologija i(li) Šta da se radi, Pre Salona…). Kao član tima studenata osmislila je i realizovala dizajn svetla za novogodišnji program 2018. godine, na Trgu slobode u Novom Sadu. Kao selektor i producent glavnog pozorišnog programa učestvovala je na „Impuls!“ festivalu 2019. Bila je član istraživačkog tima nacionalne postavke Srbije Radovi na sceni na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora 2019. Kao dizajner svetla i scenograf učestvovala je na nekoliko studentskih izložbi i predstava. Bila je deo autorskog tima za ceremoniju otvaranja Kaleidoskopa kulture 2020, kao i Dočeka i Kaleidoskopa kulture 2021.

Originalni rad: f(x)=osetljivost

Performativna instalacija (postavka u prostoru, dizajn svetla, dizajn atmosfere, izvođenje)

1. jul 2021, podrum Kulturnog centra LAB, Novi Sad

(master umetnički rad)

Naziv rada f(x)=osetljivost znači da je funkcija od „x“ osetljivost. Pod pretpostavkom da sam ja „x“, ova formula govori da je moja glavna karakteristika, kao i uobičajen način funkcionisanja i pogleda na svet – osetljivost. Koncept rada je nastao kao proizvod analize umetničkog istraživanja i istinske želje da svoj svet prikažem javno. Zasnovan je na četiri ključna pojma – drugi svet, osetljivost, bes i stvaran svet, koji su, zajedno, formirali prostor koji je, inače, nevidljiv. U samoj realizaciji, drugi svet je obeležen fizičkim prostorom, granica sa stvarnim svetom uspostavljena je zvukom, osetljivost je prikazana kao dunja i čin njenog zašivanja, a bes je preuzeo performativni karakter – prikazan je cepanjem dunje. Suština rada bila je da bezbedno sprovedem publiku kroz niz scenskih slika koje izazivaju različite emocije, a u svrhu demonstriranja sopstvenog doživljaja sveta, kao i da prikažem unutrašnji prostor – drugi svet – tako da se publika u njemu oseti sigurno i udobno. Uvođenjem publike u lični prostor otvorila sam i pitanje dramaturgije događaja, ali pre svega kontrole, koje je specifična za performans. Da mrak svakako nije najgore mesto ostaje jedna od glavnih poruka rada. Mrak nije nepoznato, saznanje o postojanju mraka pruža sigurnost, a odmak od toga vodi nerazumevanju sebe. Zapravo se dešava nešto suprotno od očekivanog: begom od sebe ne isplivavamo na površinu, već ostajemo zaglavljeni između dva sveta. Publika je trebalo da se oseti dovoljno slobodno da učestvuje, i time doda vrednost performansu. Ovim radom, a uz pomoć prisutnih ljudi, želela sam da prikažem razložen proces, takoreći usporeni snimak transakcije između stvarnosti i drugog sveta, kao i spektar neizbežnih osećanja koja su se u tom činu pojavljivala.

Mentorka: Slađana Milićević

Komentorka: Milica Stojšić

Prekrojeni rad: f(x)=osetljivost

Vrsta prekrajanja: REKONSTRUKCIJA (S DOPUNOM)

Performativna instalacija (postavka u prostoru, dizajn svetla, dizajn atmosfere, izvođenje)

Rad f(x)=osetljivost doživljava rekonstrukciju nešto više od godinu dana nakon svog prvog izvođenja u Novom Sadu. Bavi se temom drugog sveta, neopipljivog i nevidljivog mesta koje se nalazi negde ispod, ali i svuda okolo, nastalog kao posledica prekomerne osetljivosti u stvarnom svetu. Za njegovo postojanje saznaje se kroz snove, šuškanje, šaputanje, slučajnosti. Pored toga što se u njemu kriju podsvesno i nesvesno, tamo se nalaze i mehanizmi za funkcionisanje i preživljavanje u stvarnosti. U ovom slučaju, osetljivost je i uzrok i posledica, samim tim i glavna funkcija. Dopunu ovom radu čini jedan nov element, tekst raščlanjen na 14 delova (koliko je meseci prošlo od originalnog izvođenja). On omogućava još jedan sloj čitanja ovog rada i pravi neophodan vremenski odmak. Postavka se sada sastoji iz dve celine: originalnog rada – dunje, i novog elementa – vremenske distance. Cilj rada je isti: da se na performativan način, taktilnošću rada, predstavi drugi svet i ideja o udobnosti mraka.

Saznaj više o izložbi Prekrajanje.

Radovi