In memoriam

Kada sam u maju 1996. godine pošao u London na prvi zvanični sastanak nakon prijema tadašnje SR Jugoslavije u OISTAT, nisam mogao ni da zamislim koliko će jedan, po svoj prilici sasvim slučajan susret, oblikovati sve čime ćemo se baviti u naredne tri decenije.

Sastanku Komisije za arhitekturu na kom sam učestvovao pridavan je veliki značaj, te je završen svečanom večerom u čuvenoj RIBA-i (Kraljevskom institutu britanskih arhitekata). Tamo sam smešten za sto, naspram žene koju tada nisam poznavao, ali koja je očigledno uživala izuzetan ugled. Bila je glasna, elokventna i harizmatična. Govorila je o master studijama koje vodi i koje je nazvala „Scenography“ – rečju koja do tada u engleskom jeziku praktično nije postojala. Pozvala je nas nekolicinu koji smo sedeli s njom da posetimo njenu školu. Zvala se Pamela Hauard.

Sutradan smo otišli na Sent Martins. Tamo sam zakoračio u svet o kakvom sam do tada samo sanjao i shvatio da je on zapravo moguć i stvaran. Način komunikacije, suštinska posvećenost studijama, stvaralačka sloboda, entuzijazam i otvorenost ka svima i svemu, talenat udružen sa mukotrpnim, celodnevnim radom, upotreba svih zamislivih tehnika i medija – bili su fascinantni. Sve je to počivalo na ogromnom znanju, autoritetu i energiji jednog ljudskog bića rešenog da temeljno promeni okruženje u kom živi i stvara. Ono što je Pamela Hauard postigla bilo je jasan dokaz da je moguće ostvariti sve u šta duboko verujemo, pod uslovom da smo dovoljno odlučni, istrajni i hrabri. Mnogo kasnije, kada smo već uveliko sarađivali, rekla mi je da ona nikada nije prihvatala „ne“ kao odgovor. Taj stav smo i sami preuzeli.

Naravno, učinili smo sve da je privučemo našoj školi i našoj sredini. Postala je naš gostujući profesor, a njena kultna knjiga „Šta je scenografija“ objavljena je 2002. godine istovremeno u Londonu i u Beogradu. Kao jednu od najvećih profesionalnih satisfakcija doživeli smo trenutak na sastanku Komisije za obrazovanje OISTAT-a 2006. godine, kada joj je dodeljivana nagrada za životno delo. Tada smo čuli kako je, osvrćući se na sve što je u životu postigla, najponosnija upravo na saradnju sa našom školom scenskog dizajna.

Kao i većina značajnih ljudi, bila je zahtevna, ponekad isključiva, pa i nemilosrdna – prema sebi i prema drugima. Nije bilo lako raditi sa njom – i baš zato je bilo toliko vredno.

Radivoje Dinulović