Praški kvardijenale 2015. (nacionalna postavka)

Nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu 2015. pod nazivom „Proces“ nagrađen je Zlatnom medaljom za uspostavljanje dijaloga. Nagradu su dobili kustos nacionalne postavke Mia David za rad „Ne(Moć) -Odgovor(nost“), kustoski tim studentske selekcije koji predvodi Tatjana Dadić Dinulović za rad „Proces ili šta je stvarno VAŽNO za mene“, kao i autorski timovi nacionalne i studentske postavke.

Praško kvadrijenale najznačajnija je svetska manifestacija u oblasti scenskog dizajna i scenskog prostora. Nagrada koju je Srbija osvojila ustanovljena je ove godine prvi put kako bi bio naglašen pravac u kome se Kvadrijenale transformiše u poslednjoj deceniji i nagoveštene mogućnosti njegovog daljeg razvoja. Takođe, ovo je prvi put u istoriji Praškog kvadrijenala da je Srbija osvojila nagradu. U obrazloženju žirija stoji: „Umetnici i studenti iz Srbije pokazali su snažno uverenje da su umetnost i umetnički procesi duboko povezani sa društvenom, političkom i ekonomskom stvarnošću. Oba rada ukazuju na potrebu saradnje i povezivanja između umetnika i studenata. Reč je o scenskom dijalogu koji privlači publiku i na nju deluje putem vizuelnih i prostornih rešenja, kao i kroz uspostavljanje dijaloga“.

Nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu 2015. održalo se u organizaciji Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu i Centra za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju (SCen) Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, pod generalnim pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i uz podršku Pokrajinski sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu.

Kustoski koncept: „(Ne)moć – Odgovor(nost)“

Živimo u svetu kontinuiranih ratova fabrikovanih da bi se povećao profit. Ideje poput jednakosti, prava na zdravstvo ili školstvo postoje samo u Occupy pokretima i doktorskim disertacijama. Sve ostalo je neprekidna trka za posedovanjem. Novca, materijalnih dobara, ljudi. Politika je ostala bez ideologije, izjednačena sa biznisom. U tom svetu najveći otpor je biti slobodan. Sloboda je neposedovanje. Sloboda je moć da se ne pristane. Da se ode. Da se naglas kaže. Sloboda je politički izbor. Ako usvojimo Brehtovu tezu da oni koji se izjašnjavaju kao apolitični zapravo pristaju na politiku koja se nad njima sprovodi, onda je svaka odluka politička pa tako i umetničko delovanje.
Upravo zato se nastup Srbije u Nacionalnoj selekciji Praškog kvadrijenala 2015. godine bavi politikom u njenom teorijskom i praktičnom značenju kao i svim procesima koje ona nosi u savremenom društvu. Umetnost je jedan od medija delovanja. Posle 60-ih godina u kojima je umetničko delovanje imalo specifičan društveni značaj, politika je, suočena sa moći koju umetnost potencijalno ima, izvršila aproprijaciju umetnosti premeštajući je u polje “slobode” i odvajajući je od života, smatrajući da oslobođanje od odgovornosti i posledica istovremeno znači i oslobađanje od uticaja. Danas, međutim, ni ta minimalna sloboda više nije politički prihvatljiva, što paradoksalno ponovo gradi uticaj umetnosti na polje života.
Nastup Srbije u Nacionalnoj postavci Praškog kvadrijenala 2015. godine inspirisan je pozicijom i značajem politike u savremenom društvu, kao i relacijom koju politika uspostavlja sa umetnošću i kulturom danas i procesima koji se u tim odnosima stvaraju. Oba termina posmatrana su u najširem smislu reči, od pitanja politike i procesa u savremenoj umetnosti i kulturi (pre svega u pozorištu i izvođačkim umetnostima) do politika i procesa koji određuju društveni, politički, ekonomski i ideološki karakter današnjeg sveta i, posebno, Srbije u tom svetu.

Rad kojim će Srbija biti predstavljena u Pragu činiće niz umetničkih/autorskih projekata, koji će se nizati jedan za drugim, dan za danom, formirajući celinu kako na značenjskom tako i na tehničko-produkcijonom nivou. Odabrani umetnici će imati na raspolaganju prostor galerije i jedan dan za realizaciju umetničkog dela. Prostor realizacije će putem sigurnosnih kamera biti u celini zabeležen, čime se stvaralački čin deprivatizuje i izmešta iz situacije “ateljea”, ličnog, stvaralačkog prostora umetnika u birokratizovani “javni” prostor činovnika. Na kraju svakog dana materijal će biti arhiviran i odlagan u prostor izlaganja do završetka Kvadrijenala. Osim dokumentacije nastale arhiviranjem proteklog vremena u prostoru izlaganja će biti prikazivan “živi” prenos (live stream) onoga što se u tom trenutku dešava u galeriji.

Kafkina kuća, u skladu sa metaforama koje on kao i njegovo kapitalno delo Proces danas nose, svesno je odabrana kao prostor izlaganja, dodatno usložnjavajući čitanje onoga što će biti prikazano, izvedeno, izloženo. Izabrani umetnici, prisutni pred posmatračima, prolaznicima, publikom, biće izmešteni iz sopstvenih prostora da u Kafkinoj kući, u javnom prostoru, pred kamerama obezbeđenja, rade, oslanjajući se jedni na druge. Da uče jedni od drugih i kroz taj proces menjaju politike. Da ispituju lične granice. Da osnaže jedni druge. Da prave umetnost koja nas se tiče. Da menjaju svet koji nas se ne tiče.

Odabrani radovi:

Umetnička grupa Diaprojektor
> Shared Space – prostor pregovora
U procesu nastajanja scenografije najintrigantiji trenutak je kada još ogoljena scenografska misao, ulazi u dijalog sa drugim akterima predstave. Ona tada uspostavlja zajednički prostor – shared space – prostor pregovora, potencijala, relacija, politike, konflikta razlicitih interesa kao proces njenog nastajanja. Nakon tog trenutka više niko nije apsolutni autor.

Dalia Dukanac i Ivana Jelić
> Beograd u sobi
Proces stvaranja gradskih scenarija u jednoj sobi nije politčka novost. Autorke ukazuju na to da Grad i misao o prostoru pripadaju svima i da je građanski aktivizam kada su u pitanju urbane politike neophodan. Oni reafirmišu svoje “vlasništvo nad uličnim prostorom” i pozivaju i druge da urade isto.

Oliver Frljić
> Izdajnik
U kontekstu konstrukcije nacionalnih identiteta, koji se na prostoru bivše Jugoslavije događaju po pravilu kroz negaciju Drugog, Frljić afirmiše poziciju izdajnika, onoga koji je spreman ući u prostor koji je već identitetski određen i zauzet.

Siniša Ilić
> Prostor neposlušan nadgledanju
Danas su prostor i vreme ispunjeni meterijalnim i značenjskim informacijama koje je usled prezasićenosti podacima i relacijama skoro nemoguće sagledati. Čak i kada bi “sve” video, gledalac (različiti oragni kontrole) nema vremena ni kapaciteta da procesuira razuđenost podataka, signala, lažnih ili pravih tragova i putanja nagomilanog materijala.

Tomi Janežič
> 3.1 m2
Kako se odnositi u prostoru/društvu/državi/planeti prema nečemu što je bilo (prošlost) i nečemu što će tek da bude (budućnost)? Šta znači rušiti/skloniti sve što tamo već postoji? Šta s druge strane znači ostavljati i pristajati na sve? Šta kao gost mogu da donesem, čime mogu suštinski (ili neminovno) da doprinosim (stvaram)? Kako će se prema nama i našim tragovima odnositi oni koji će doći iza nas?

Karkatag
> From safety to where?
Bezbednost i sigurnost su velike reči savremenog političkog govora, ali
 šta se desi u slučaju potpunog ignorisanja svih safety protokola, u simulaciji haotične i nebezbedne situacije, nastanku haosa, biološki nepredvidivom kretanju, odsustvu svesti i snazi koja prati haos?

Darinka Mihajlović i Draško Adžić
> Institucija
Kakva je uloga Crkve u društvu liberalnog kapitalizma? Publika predstavlja izvođača i posmatrača baš kako je to inače postavljeno u religioznom kontekstu institucije Hrama/Crkve. Posetioci Crkve svojim ponašanjem u ”svetom hramu” izvode ritualnu praksu odnosa prema određenom kanonizovanom kontekstu.

Vladimir Miladinović
> Izvođenje arhiva / Performing the archive
Arhiv kao mesto koje čuva podatke o kolektivnoj traumatičnoj prošlosti nosi određeni potencijal za reartikulaciju odnosa prema dominantnim narativima o događajima koji su obeležili prethodne periode. Izvođenje materijala pohranjenog u arhivi nudi istovremeno i novi pogled na sam material i dominantne istorijske narative o prošlosti.

Andrej Nosov
> I bi reč. I ništa.
Šta je danas reč i šta nam ona znači? Kritička ili ljubavna, ona je beznačajna u svetu katastrofalnih slika. Mislim, dakle govorim. Preispitujemo reč u prostoru, javnom prostoru i javnom govoru kroz izgovoreno i čujno. Ono optužujuće i ono nežno. Kako danas sa tim?
Ima li kritika ičega ikakav smisao u bujici (bez)smislenih reči?

Andrija Pavlović i Tijana Đuričić
> „Clothes does (not) make the (wo)man“ better
Kaže se da odelo ne čini čoveka ali zapravo svi druge procenjujemo i sami svesni da će nam biti suđeno na osnovu onoga kako izgledamo. Šta se desi kada naša odeća progovori? Neizgovorene reči i inhibirana osećanja (ljutnja, radost, tuga, strah, ljubav), progovaraju kada se obučemo. Interakcija sa drugima, uodnošavanje “hodajućih tonova“, stvara ukupan zvuk koji je personifikacija mnogih varijeteta društvenih odnosa.
Oslanjajući se na prakse Džona Kejdža (John Cage) i Benoa Mobreja (Benoit Maubrey), rad putem zvuka problematizuje pitanje identiteta. Pitanje (ne)moći komunikacije, proces stvaranja muzičkog dela kroz zvučni asemblaž odgovara na kompleksne odnose muzika-vreme- prostor-politika. Reč kao tekst ili zvuk kao tekst u ovoj kompoziciji identifikuju čoveka (posetioca).

Biografije umetnika:

Diaprojektor (Zagreb, 2008) je arhitektonski studio koji čine Ana Martina Bakić (Zagreb, 1974) i Ivana Knez(Zagreb, 1974). Deluju u polju arhitekture, enterijera, izložbenog dizajna i scenografije.Autorke su više izvedenih objekata i scenografija.

Dalia Dukanac (Zagreb, 1989) i Ivana Jelić (Beograd, 1989) su arhitektinje. Bave se praktičnim i teorijskim poljima arhitekture, vizuelnim umetnostima, scenografijama i dizajnom. Dobitnice su više nagrada na arhitektonskim konkursima.

Oliver Frljić (Travnik, 1976) je režirao u pozorištima Hvatske, Srbije, Slovenije, Crne Gore, Nemačke, Poljske i Austrije. Dobitnik je brojnih priznanja za pozorišnu režiju, uključujući nagrade Sterijinog pozorja, Bitef festival i nagradu Orlando, Dubrovačkih ljetnih igara.Radi kao direktor nacionalnog pozorišta u Rijeci.

Siniša Ilić (Beograd, 1977) je likovni umetnik aktivan u polju izvođačkih umetnosti I teorije. Aktivno izlaže u zemlji i inostranstvu. Autor je 10-ak pozorišnih scenografija (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Nemačka). Član je i jedan od osnivača TkH (Teorija koja hoda). sinisailic.blogspot.com

Tomi Janežič (Šempeter pri Gorici, 1972) je pozorišni reditelj i psihodramski psihoterapeut.Njegove predstave gostovale su na brojnim međunarodnim festivalima u Evropi, Rusiji, SADi na području bivše Jugoslavije. Dobitnik je nekoliko desetina međunarodnih priznanja i nagrada među kojima su i nagrade za scenografiju.

Katja Legin (1985) je performerka, koreografkinja i dramaturg. Poslednjih godina se uz saradnju u raznim projektima sa ekipom No!training Lab-a posvećuje istraživanju različitih aspekata scenskih umetnosti (performativne veštine, analiza/dramaturgija i inscenacija itd.).

Karkatag (Beograd, 2009) je umetnički kolektiv koji sebavi interaktivnim i autonomnim instalacijama.Postavljajući radove u javni prostor kao urbanu scenografiju i rekvizite, kolektiv se bavi istraživanjem društva.Radili su se u Nemačkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Švajcarskoj, Crnoj Gori i u više gradova Srbije.

Darinka Mihajlović (Aleksandrovac, 1988) je kostimografkinj.Radila je kostime za 10-ak predstava i nekoliko filmova. Bavi se i scenografijom I vizulenim umesnostima.Učestvovala je na više grupnih izložbi i radionica u zemlji i inostranstvu.Dobitnik je nagrade fonda “Aleksandar Tomašević”.

Draško Adžić (Beograd, 1979) je kompozitor koji je komponovao je za veći broj pozorišnih predstava, kratke, dokumentarne i dugometražne filmove, televizijske programe, izložbe i performanse. Dobitnik je više priznanja, među kojima je i Sterijina nagrada za originalnu muziku.

Vladimir Miladinović (Beograd, 1981) je vizuleni umetnik koji se bavi i naučno-istraživačkim radom. Deluje u okviru umetničko-teorijske grupe »Četiri lica Omarske« i jedan je od osnivača Inicijative za savremenu umetnost i teoriju u Beogradu. Izlaže aktivno u zemlji i inostranstvu.

Andrej Nosov (Prokuplje, 1983) je reditelj koji se bavi temama društveno-političke odgovornosti, promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava.Osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakt fonda. Poslednjih godina aktivno režira.Dobitnik je znalajnih priznanja.

Andrija Pavlović (Beograd, 1980) je muzički umetnik, suosnivač i pijanista klavirskog dua „LP Duo“ i alternativne pop grupe „Ola Horhe“.Bavi muzičkim performansom.Komponuje za pozorište, TV i filmove. Od 2014. osmišljava i organizuje festival Belgrade Keybord Days. Docent je na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.

Tijana Đuričić (Beograd, 1983) je sopranistica, teoretičkarka umetnosti i medija, novinarka i menadžer u kulturi i umetnosti. Organizovala je i izvela više 150 solističkih i zajedničkih koncerata klasične i savremene muzike širom sveta. Ekperimentiše na polju zvuka i teorijski ispituje odnos telo-prostor-glas. Docent je na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.