Sedam glasnika.

U petak, 8. februara 2019, u Scenskoj laboratoriji „Borislav Gvojić“ na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu izveden je rad Sedam glasnika, inspirisan istoimenom pripovetkom Dina Bucatija (Dino Buzzati). Rad Sedam glasnika predstavlja zajednički umetnički rad sedam studenata master studija Scenske arhitekture i dizajna, nastao na predmetu Scenski dizajn. Tokom tri meseca istraživanja, studenti su rekonstruisali geografsko i čulno putovanje Princa koji je, u potrazi za granicama očevog kraljevstva, pošao na put. Putovanje, smešteno u realan prostor Scenske laboratorije, podeljeno je u sedam etapa:

I godina: Pismo, Zoja Erdeljan
II godina: Namibija, Milica Mirković
III godina: Žirafa, Mirjana Ris
IV godina: Potapanje, Jelena Vukmanović
V godina: Salomina, Anđa Brstina
VI godina: Sam sam, Luna Šalamon
VII, VIII i IX godina: Bela noć: reče mi jedna polarna lisica, Maja Ivanović

Nastavni tim: Tatjana Dadić Dinulović, Daniela Dimitrovska, Vladimir Ilić i Andrija Pavlović

Dizajn prostora i tehnička realizacija rada: Studenti autori, uz podršku Karla Mičkeija, Dragane Pilipović, Vladimira Savića  i Dragane Vilotić

SEDAM GLASNIKA: o procesu rada sa studentima

Rad Sedam glasnika inspirisan je istoimenom pripovetkom Dina Bucatija (Dino Buzzati) i predstavlja zajednički umetnički rad sedam studenata master studija Scenske arhitekture i dizajna, na predmetu Scenski dizajn.

Pripovetku, kao tekstualni predložak ili, mnogo više, kao ličnu inspiraciju za rad, odabrali smo mnogo pre nego što smo znali koji studenti će upisati master studije, i koliko će ih biti. Tako se broj u naslovu pripovetke i broj studenata sa kojima smo radili podudara sasvim slučajno. Razmišljali smo i o drugim Bucatijevim pričama iz Prodavnice tajni, pa i o knjizi Tajna stare šume. Ipak, Sedam glasnika, činilo nam se, bila je dovoljno složena i, istovremeno, uzbudljiva i inspirativna priča za istraživački i kreativni proces koji je trebalo da traje tri meseca i da, kao ishod, ima zajednički umetnički rad koji će biti realizovan u realnom prostoru i vremenu.

Sa studentima heterogenog prethodnog obrazovanja (četiri inženjera scenske arhitekture, tehnike i dizajna, menadžerom u kulturi, filologom i dizajnerom svetla) započeli smo rad 20. novembra 2018. Prvo smo, zajednički, čitali tekst i bavili se njegovom analizom. Ustanovili smo nekoliko prostorno-vremenskih činjenica koje nam je autor u tekstu dao, a koje su studentima bile oslonac za (imaginarnu) rekonstrukciju putovanja Princa, glavnog lika pripovetke, čije ime ne znamo, kao ni naziv njegove zemlje. Rekonstrukcija putovanja je, tako, zasnovana na nekoliko podataka koje smo u tekstu pronašli – jednoj geografskoj odrednici – planininama Fazani u Italiji, tački do koje Princ stiže nakon 6 meseci putovanja; zatim, podatku da je do trenutka kada piše poslednje pismo koje će poslati kući ukupno i neprekidno putovao 8 godina, 6 meseci i 15 dana, kao i da je svakoga dana prelazio 40 milja (60km). Dopunu su činile informacije o vremenskim razmacima u kojima su glasnici, koje je Princ poveo sa sobom na put, uspevali da se ponovo vrate. Tako su studenti izračunali pretpostavljenu geografsku tačku sa koje je Princ krenuo u potragu za granicama očevog kraljevstva, a zatim rekonstruisali mapu putovanja i podelili je u sedam etapa. Svaka od prvih 6 etapa, prema toj računici, trajala je godinu dana, dok je poslednja, sedma etapa, trajala nešto više od dve i po godine.

Na svom putovanju Princ je stekao veoma različita iskustva, pa su se i njegova lična osećanja i raspoloženje menjali. Zbog toga je sledeći korak u istraživanju, još uvek oslonjenom na tekst, bila rekonstrukcija „unutrašnjeg putovanja“ Princa – zanimalo nas je kako se osećao na različitim deonicama puta, o čemu je razmišljao, šta je i koga je video i čuo. Tek tada studenti su dobili zadatak da, oslonjeni na istraživanje „sopstvene etape“, individualno, u ime Princa, napišu pismo kući. Tako je započeo proces ličnog istraživanja koji je podrazumevao upotrebu veoma različitih formata i izražajnih sredstava: teksta, crteža, kolaža, konceptualnih maketa, radnih maketa u razmeri 1:5 (u funkciji idejnih rešenja), ispitivanja svetla i zvuka u funkciji kreiranja atmosfere i, na kraju, arhitektonskih projekata sa tehničkom specifikacijom radova. Poslednju fazu činilo je osvajanje realnog prostora izvođenja, pozicioniranjem u prostoru i inscenacijom putovanja, kao i uspostavljanje odnosa sa potencijalnom publikom.

Kao ishod, rad Sedam glasnika predstavlja složenu performativnu instalaciju, dominantno oslonjenu na upotrebu scenskih izražajnih sredstava, koja uspostavlja aktivan odnos prema prostoru i prema publici. To smo, bar, želeli da postignemo.

Važno je naglasiti da su studenti sami dizajnirali prostor i tehnički realizovali rad, kao i sve njegove komponente, naravno, uz veliku pomoć asistentskog tima, kao i nekolicine mlađih studenata koji su želeli da im pomognu.Možda je upravo ovaj deo – realizacija rada, bio i najzahtevniji. Ipak, čini nam se, da dugo nismo imali prilike da radimo sa ovako zainteresovanom i posvećenom grupom studenata. Možda je to, ipak, najvažnije, a svakako jeste najuzbudljivije.

Tatjana Dadić Dinulović, Daniela Dimitrovska, Vladimir Ilić