Sintezni projekat 2017/2018
AMBIJENTALNI SCENSKI PROSTORI SREMSKE MITROVICE - Grad od peska
„Grad od peska“, kako piše Bogdan Bogdanović, „nije baš uvek od peska, niti je uvek okružen samo peskom, niti je sagrađen u dečjoj igri. Pa ipak, modernom čoveku zaveštava jednu vedru i pomalo detinjastu filozofiju … Ta je filozofija omogućila da se Gradovi od peska lako grade, i da se još lakše, bez griže savesti, prepuštaju zubu vremena.“* Za razliku od modernih „betonskih gradova“ mrtvački statičnih, koji su, prema Bogdanoviću, „tvrdi i za igru sasvim neuračunljivi“, gradovi od peska su živi i dinamični, oni nestaju i nastaju pod menama životne igre. Oni su takoreći senke večnoga života. S druge strane, duh mesta (genius loci) na kojem takvi gradovi nastaju i nestaju hrani se upravo tim cikličnim gradnjama i razgradnjama; on je znatan čak i kada su materijalni ostaci koji prizivaju slike nekdašnjih gradova neznatni.
Složena, sedam hiljada godina duga istorija življenja na prostoru Sremske Mitrovice, koju je isključivo u diskontinuitetima moguće analizirati u materijalnom pogledu, pokazuje se tako u kontinuitetu samo u onome što bi se moglo izraziti kao duh njenog mesta. Duh mesta, koji je u ovom slučaju vajalo samo vreme od antike i srednjeg veka, preko nemirnog XIX i XX stoleća, predstavlja stoga osnovni predmet istraživanja, analize i kreativne sinteze ovogodišnjeg sinteznog projekta. Drugim rečima, tema sinteznog projekta je istraživanje, promišljanje, te novo kreativno čitanje Sremske Mitrovice kao „grada od peska“, koji će istovremeno biti polje istraživanja, kao i mesto realizacije za umetničke projekte studenata – zajedničke, grupne i individualne.
Osim Sremske Mitrovice, tematski oslonci ovogodišnjeg sinteznog projekta su i dela Orhana Pamuka, a pre svega romani Žena crvene kose i Istanbul, kao i stvaralački opus arhitekte Bogdana Bogdanovića. Svoje kreativne odgovore na različite zadatke predviđene projektom, studenti će stoga neprestano tražiti u korelacijama, odnosno ličnim refleksijama na ova tri zadata tematska okvira.
*Bogdanović, Bogdan: Gradoslovar, Vuk Karadžić, Beograd, 1982, str. 85.
FAZA INICIJACIJA
INICIJACIJA je prva faza sinteznog projekta, realizovana kroz intenzivne pripremne radionice održane u periodu od 16. do 18. oktobra 2017. godine u prostoru Scenske laboratorije „Borislav Gvojić“. Cilj inicijacije bilo je uspostavljanje komunikacije između studenata i građenje odnosa prema prostoru za kolektivni, grupni i individualni rad.
Studenti su o ovoj fazi rada zapisali:
Sve čega nema i što ti fali u meni je, u tebi je. (Zoster)
Inicijacija, rad sa Danielom Dimitrovskom i Vladimirom Ilićem, za nas, pre svega kao grupu, a onda i kao studente treće godine Scenske arhitekture, tehnike i dizajna, donelo je jedno novo iskustvo tokom kojeg smo imali priliku da najiskrenije upoznamo sebe i jedni druge. Tokom tri dana, koliko je trajala radionica, osvajali smo prostor svojim emotivnim prisustvom. Otvarali smo teške teme, koje se tiču pojedinca i zaključili da su te teme univerzalne i da nas međusobno spajaju. Doživeli smo istinu kao veliku vrlinu, koja nije nimalo prijatna, ali nas je suočavanje sa istom zbližilo i učinilo da budemo grupa koja je svesna svojih mana, koje može da usmerava i suzbija, kao i da osvesti naše kvalitete koje treba da poštujemo i negujemo. Radionica je bila psihički iscrpljujuća, a tokom iste smo dobili svest o važnosti međuljudskih odnosa, koji koliko su komplikovani toliko su i vrlo jednostavni kada naučimo da komuniciramo kao kolege, ljudi, prijatelji. Ovo je bilo veoma važno za nas i naš budući rad. Doživeli smo inicijaciju kao naš novi početak. Od grupe iz prošlosti uzeli smo najbolje i shvatili, da bismo menjali svet oko sebe, prvo ćemo menjati sebe i zajedno pomagati jedni drugima u tome.
Fotografija: Milica Tasić, obrada fotografije Milena Grošin
FAZA ISTRAŽIVANJE
Tokom faze ISTRAŽIVANJE, studenti su, na bazi svih raspoloživih izvora, te organizovanih studijskih poseta, najpre zajednički, zatim u grupama, i, najzad, individualno proučili bogato kulturno-istorijsko i graditeljsko nasleđe Sremske Mitrovice. Istraživanje je obuhvatilo identifikaciju i kritičku analizu objekata, prostora, istorijskih događaja ili manifestacija, te identifikaciju onih tema koje nose izražen scenski potencijal.
Studenti su o ovoj fazi rada zapisali:
Faza ISTRAŽIVANJE je sprovedena u nekoliko koraka koji su zaključeni predstavljanjem koncepta, rada i izlaganjem tema pred asistentima i profesorima. Prvi korak faze ISTRAŽIVANJE odnosio se na uspostavljanje veze sa gradom gde smo se u oformljenim timovima bavili istorijatom Sremske Mitrovice što nam je pomoglo da se približimo projektu i bolje razumemo jednu novu, nama nepoznatu sredinu prepunu istorijskih slojeva, njen razvoj i potrebe. U drugom koraku faze ISTRAŽIVANJE bavili smo se ličnim temama referisanim opusom Orhana Pamuka. U atmosferi gde smo se međusobno trudili da održimo jedinstvo klase, istraživali smo u grupama i kroz razgovor, propitivanje i različite reference proizašli su individualni radovi koji se svakako oslanjaju na zajedničku temu. Faza ISTRAŽIVANJE za nas predstavlja važan segment sinteznog projekta zbog toga što smo uspeli da pronađemo sponu između nas kao bića, grada i književnih dela i na taj način suštinski počnemo da komuniciramo temama i pripremimo se za predstojeće faze.
PRVI KORAK
Druga faza sinteznog projekta podrazumeva istraživanje koje je posvećeno otkrivanju grada Sremske Mitrovice. Uključili smo temu arhitekture, institucija, društva, politike, umetnosti i kulture. Ideja je bila da dobijemo najširu sliku ovog grada kroz vekove, pa smo istražili šta je sve uticalo na njegovo širenje, šta se podrazumeva pod kulturnim nasleđem i u kojim periodima je bio značajan. Produkt prve faze istraživanja je kombinacija vremenske ose i tabele, što nam je poslužilo da vizuelno prikažemo protok vremena i promenu samog grada kroz istoriju.
Nakon posete cele generacije Sremskoj Mitrovici i upoznavanja grada izbliza, sabrali smo utiske i posvetili se teorijskom istraživanju.
Obuhvatili smo sledeće periode: praistoriju, doba rimske imperije, Osmanskog carstva, Habzburške monarhije, Prvi i Drugi svetski rat, posleratni period, doba Jugoslavije, devedesete godine 20. veka i 21. vek.
Nakon što smo ustanovili tri glavne kategorije (arhitekturu i institucije, društvo i politiku, umetnost i kulturu) želeli smo da sve pronađene podatke svrstamo u jednu od njih. Zaključili smo da je u određenim vremenskim periodima izuzetno teško odlučiti kojoj kategoriji događaji pripadaju, jer su politika, kultura, društvo i umetnost neodvojivi pojmovi.
Bavili smo se i religijom, demografijom, i prirodnim odlikama Sremske Mitrovice, kako bismo upotpunili doživljaj samog grada.
Ilustracija: Emilija Savić
DRUGI KORAK
U drugom koraku faze ISTRAŽIVANJE, referisali smo se na opus Orhana Pamuka i izdvojili bismo dve knjige koje su nas inspirisale u toku procesa i otvorile mnoga pitanja: Žena crvene kose i Istanbul iz kojih su proizašle lične teme i poslužile kao smernica za dalji grupni rad. Na početku rada smatrali smo da su naša interesovanja, razmišljanja i problemi koji nas dotiču drugačiji i zbog toga smo se podelili u nekoliko manjih grupa koje su tematski bile najbliže. U toku rada se ispostavilo da se naše teme prožimaju. Neke od njih usresredili smo na pojmove kao što su dom, žena, opsesija, tradicija, traganje, porodica, identitet… To nas je odvelo do zajedničke teme gde problematizujemo međuljudske odnose koji nas, zaključujemo, definišu kao ljudska bića. Krajnji ishod rada doveo je do toga da smo kao grupa, kroz različite medije iskazali i iskreno podelili najintimnije.
Ilustracija: Milena NovakovićRadovi:
DOM JE TAMO GDE BOLI – Đurđina Samardžić, Selena Bačkalić i Matea Puškarić
Za naslov teme inspirisala nas je teza iz intervjua u kom gostuje makedonski dramski pisac, Goran Stefanovski. On obrazlaže da dom može biti samo ukoliko prema njemu gajimo strast ili mržnju što nas je dovelo do ispitivanja šta za nas predstavlja dom. Početne tačke, svakako su bile knjige Orhana Pamuka „Žena crvene kose“ i „Istanbul“ kroz čiju analizu smo se poistovećivali sa književnim delima i izdvajali teme a jedna od njih bila je ideja Jugoslavije. Iako kao generacija ne pripadamo tom vremenu, izvršila je uticaj na nas koji smatramo da i dalje nosimo posledice ratnog perioda. Kroz proces smo istraživali šta je Jugoslavija za nas, u nama, u našim porodicama kao i u njenim odnosima gde smo se osvrnuli šta u tom kontekstu čini našu prošlost kao i prošlost naše zajednice – porodice.
Đurđina Samardžić
„Otadžbina“
Kroz grupni rad tokom kog smo se vodili temom „Dom je tamo gde boli“ i idejom Jugoslavije, ispitivala sam i bavila se pojmovima pripadanja, identiteta, zajednice, prvih sećanja, doma, kako izgleda dom, kako se čovek oseća u domu, šta definiše jedan dom i šta je to što nas vezuje ili pak tera od istog. Proces je započeo domom koji ima svoje granice: kotarka ispred vikendice, zgrada br 11 / treći sprat, Pesak – kraj u kom sam odrasla, Senta, Srbija, Jugoslavija da bi krajnji zaključak bio da najiskreniji dom kom se uvek vraćam, pripadam i koji nosim sa sobom jeste moj otac. Moj otac – otadžbina, dom, moja Jugoslavija. U procesu sam neočekivano osvestila snagu i važnost našeg odnosa i unela jedan novi sloj koji se bavi preispitivanjem i problematizovanjem njegove prošlosti iz potrebe da razumem kratku istoriju jednog bića, istoriju jedne generacije zatrovane postratnim sindromom i da uporedim njega kao pojedinca te tako i uspostavim vezu sa sobom danas. Kolažirala sam fotografije i video zapise sa kraja 90-ih godina, želeći da ostanem verna estetici tog vremena uz koju sam odrasla. Video snimak prate tok i hronologija kroz izdvojene, najbitnije presečne tačke života mog oca, a koje su, smatram, u najdirektnijoj relaciji sa mnom.
Selena Bačkalić
„Dom je tamo gde boli“
Jugoslavija, kao početna ideja kojom sam se vodila, a koja je proizišla iz čitanja knjige „Žena crvene
kose“ Orhana Pamuka, navela me je da sebi postavim nekoliko pitanja. Iako nisam živela u vreme iste,
nosim teret jedne zajednice koja je ostavila ožiljak na mene i koja me, što više kopam po njenoj istoriji,
sve više određuje kao čoveka.
Šta je moja Jugoslavija?
Ulica prepuna kestenja.
Ćuprija.
Zarđala kapija.
Plastične bele stolice.
Bemiks.
Plastični kamion.
Muzika.
Brat.
Mama.
Tata.
Zajednica.
Dom.
Sećanje.
Bol.
Matea Puškarić
„Dom je tamo gde boli“
Raspad Jugoslavije. Rat. Raspad zajednice. Mržnja i sukobi. Sve je to utjecalo direktno i indirektno na sve nas. Toliko da je nasilje i destruktivno ponašanje postalo nešto što smatramo kao normalnim. Onda kada nikako i ni u kojem slučaju ne bi trebalo biti. Situacije kroz koje ljudi prolaze u ratu i poslije, nedostatak novca , odvojenost od bližnjih razdvajaju i stvaraju rupe u odnosima, u obiteljima.
Nema razgovora, nema razumijevanja, samo strah. Strah da se nikad nećemo oporaviti, od gubitka, da ćemo zaboraviti, da nas neće čuti. Da nema izlaza. Ali ima, mora biti. Svi želimo isto ljubav, sreću i mir. Samo treba prihvatiti ono što je bilo jer pobjeći od prošlosti ne možemo.Samo možemo probati razumijeti i oprostiti, kako i drugima tako i sebi. Vidjeti kako da krenemo naprijed.
OPSESIJA – Aleksandra Tatić, Jelena Borić i Miljana Manojlović
Toliko različitih naziva za jednu stvar. Da li se usuđuješ da je nazoveš pravim imenom? Da li se usuđuješ da izgovoriš reč opsesija? I da je pronađeš kod sebe.
Inspiraciju za temu opsesije crpele smo direktno iz knjige „Žena crvene kose“ posebno obraćajući pažnju na Džemov odnos sa Ženom crvene kose. Njegove misli i emocije probudile su razna pitanja u nama i tako nas navele da se bavimo sopstvenim opsesijama. Oni što nas je sjedinilo u ovoj temi je svakako potreba da se bavimo sobom, sobom u odnosu na druge i međusobnim uticajem ove dve teme.
Aleksandra Tatić
„Opsesivna potraga za identitetom kroz autoritet“
Grupnoj temi opsesije sam pristupila iz ličnog ugla, istražujući temu opsesivne potrage za identitetom kroz autoritet. Ova tema se pojavljuje i u knjizi „Žena crvene kose“ a najjasnije je prikazana kroz odnos Džema i majstora Mahmeta. Kao neko kome je oduvek bilo potrebno da ima jaku figuru autoriteta, nije mi bilo teško da prepoznam i udubim se u prirodu njihovog odnosa. Kroz razgovor sa sobom i imaginarni razgovor sa mojim autoritetima došla sam do ključnih pitanja na koje su mi Džem i majstor dali odgovore. Ovo je moj razgovor sa njima.
Jelena Borić
„Neuzvraćena ljubav“
U 21. veku gde polako skroz nestaje „društvena distanca“ i teme koje su se ranije klasifikovale kao tabu, širom otvorenih ruku prihvatamo poeziju frustracije i patnje kao deo svog razmišljanja i života. Jednosmera, neuzvraćena ljubav se pretvara u iluzivno stanje, opsesiju, u trenutku kada čovek postane svestan da tu ljubav možda nikad neće dobiti nazad, te kroz loše samopouzdanje nastaje tendencija da se idealizuje osoba na kojoj je fokus, potreba za uhođenjem, bliskošću, pažnjom i vremenom.
Miljana Manojlović
„Opsesija pojedinca vremenom i očekivanjima“
Šta se dešava kada opsesije drugih ljudi postanu tvoje? Kada hteo ti to ili ne, živiš imaginarne slike koje uopšte tebi ne pripadaju? Svakodnevno razmišljanje postane opterećavajuće jer se izgubi granica toga šta ja želim i kada ja to želim, a šta žele drugi od mene i kada. Slika sveta ti je toliko zamućena tuđim mišljenjem. Identifikuješ se sa tim što ti je nametnuto. Ne znaš koliko tebi pripada a koliko toga pripada drugima. Opsesija i dalje živi u tebi. Svaki dan je borba između samostalnog odlučivanja šta je najbolje za mene i tuđe opsesije, koja je do sada već postala nekim delom i moja.
ODNOS DETETA I RODITELJA -Anja Tasovac, Ana Škrbić i Emilija Savić
Pamukov roman „Žena crvene kose“ i ono što je svaka od nas prepoznala, kao glavnu temu, nas je prvenstveno spojilo kao grupu.
Ta tema je odnos roditelja i djece.
Na samom početku smo se bavile ovim odnosima, oblikovanim malom sredinom.
Kasnije, razgovor, analiziranje i lična iskustva su nas doveli do zaključka da su ta iskustva najdragocjenija i najvažnija za nas. Te smo istu temu razmatrale iz tri različita ugla.
Ovaj proces je bio težak, emotivan ali i pročišćujući za nas. Mnoga pitanja je bilo teško postaviti, na neka još teže dati odgovor…
Ali uspjele smo otvoriti srca, zagledati se u sebe, te su naši radovi posljedica toga, kao i razumijevanja, sazrijevanja i odrastanja.
Nadamo se da ćete prepoznati iskrenost u onome što smo uradile.
Anja Tasovac
„Odnos majke i kćerke“
Odnos moje majke i mene nije uvijek bio idealan. Nije ni sada, mozda dugo ili nikada i nece biti. Normalno, nijedna od nas nije idealna. Ali kako starimo zajedno, prevazilazimo sve ono sto nismo mogle, znale ranije… Korak po korak. Danas, ova pamet, i ove godine, pa i ovaj rad… Doveli su do toga da ja RAZUMIJEM moju majku.
Ana Škrbić
„Majčini okovi“
Kroz ovaj roman sam se pronašla u delu priče sa junakom Džemom… Neizmerna ljubav i zabrnutost majke prema detetu, koja ponekad guši i odbija.
Emilija Savić
„Medijator“
Bježeći od razvoda mojih roditelja, shvatila sam da im zapravo ja ublažavam pad. Grčevito se drže za mene, nekada toliko jako da ne mogu da dišem. Postavljanjem pitanja, koja su mi nužno trebala da bih razumjela odgovre koje sam već imala, otkrila sam da ja jedino imam vazduha kada me oni stežu. Pomažem im da funkcionišu u svom nefunkcionisanju.
PUTEVI – Sanja Karabasil i Petar Vukobrat
Tema naše grupe su „putevi“. To su između ostalog pitanja „ko smo“ i „zašto smo ovakvi kakvi smo“. Ono što je nas najviše zanimalo jesu izbori koje napravimo sami i koji se naprave za nas, kao i događaji koji igraju ulogu odredišta u životu i činjenice da njih skoro nikada nismo svesni kada se oni događaju. Fascinirala nas je činjenica koliko stvari postaju očigledne kada retrospektivno analiziramo sopstvene i tuđe živote. Inspirisani slučajnim (i namernim) izborima likova iz knjige „Žena crvene kose“ Orhana Pamuka okrenuli smo se sopstvenim putevima i problemima koji nas opsedaju.
Sanja Karabasil:
Čitajući knjigu „Žena crvene kose“, u meni se pokrenulo razmišljanje o pitanju sudbine, izbora i smisla.
Kao neko koga pojam sudbine i veličine svega pomalo plaši, morala sam da nađem način kako se sa tim nosim i kako sebi sve to objašnjavam. Kao bitan momenat izdvojila se povezanost između događaja i uviđanje da nas svaki korak i svako iskustvo vode do sledećeg, upravo onog koje nam je tada na neki način potrebno. Iako je to često teško, i u trenutku dešavanja nismo svesni značaja, shvatanje da se sve dešava onda i onako kako treba, meni pruža mir i spokoj.
Pitanja koja su iz toga proizašla tiču se toga kako taj mir i spokoj zadržati sa sobom na nivou sadašnjosti, na nivou svakodnevnice.
Petar Vukobrat:
Pitanje životnog puta je pitanje kojim se ne bavim aktivno. Previše sam puta imao jasnu sliku ko sam i gde idem da bih se na kraju potpuno prevario. Nakon mnoštva takvih iskustava shvatio sam da je malo šta u mojim rukama, stoga je uzaludno praviti bilo kakve planove. Ipak, postoje mnoga pitanja koja su povezana za tu temu koja me opterećuju. Pitanja porodice, prolaznosti i ličnog identiteta su kod mene uzajamno povezana.
KOJA JESAM? – Dunja Lukić, Milena Novaković i Milica Cimeša
Da li imamošta reći sebi?
Bile smo na klackalici, ali uvek na onoj sigurnoj.
Evo nas sada tu, na onoj koje smo se plašile, od koje smo uporno bežale.
Bežale smo od ljudi koji nas čine, i zauvek bežale od sebe.
Govorimo o ženama koje jesmo.
Govorimo o ženi koje jesmo.
Dunja Lukić
Moje bake nema više od dve godine, a u meni je ostala praznina i tuga zbog reči koje joj nikad nisam rekla. Ta praznina u meni, vremenom postaje veća, a ja shvatam koliko je ona deo mene i koliko sam ja zapravo izgubljena. Otkad nje nema ja mučim sebe sa pitanjima šta sam mogla drugačije da uradim, da kažem i pokažem. Ne želim da iste greške napravim sa mojom majkom i ostalim ljudima u mojoj okolini.
Milena Novaković
Nestalna sam, i ona je.
Morbidna sam, i ona je.
Ne umem da se prilagodim, niti ona ume.
Željna sam, i ona je.
Besna sam, i ona je.
Ja sam žene koje su me učile da živim.
Ja sam žene, čiji se intezitet vatre NE podudara sa mojim – Milena, ne znašgdesi.
Mojatemajeste Milena Novaković.
Milena kojupoznajem I štitim, I Milena kojapobeđuje a neznam je.
NEĆU da ostane ta nedorečenost.
Milica Cimeša
Moja tema jeste žena,
Žena koja jesam,
Žena koja ću biti
Ali i ona koja bih volela da budem.
Žena koja treba da se trudi da bude sve,
Samo ne SEBIČNA.
TRAGANJE – Nemanja Apić, Teodora Gašević i Zoran Simić
Naša grupa se okupila oko teme traganja. Pored traganja, došli smo do još par reči koje određuju našu temu a to su konstanta, spoznaja i smisao. Svaki od radova predstavlja naš odgovor na prethodno navedene teme.
Nemanja Apić
Kroz kolaže sam pokušao da predstavim šta za mene znače traganje, konstanta i spoznaja, i kroz njih se prožima smisao koji sve obuhvata.
Zoran Simić
FAZA PROSTOR
Treću fazu rada na sinteznom projektu predstavljao je proces projektovanja objekta – efemerne arhitektonske strukture, kojim se konkretni prostor Sremske Mitrovice, izabran u trećem koraku ISTRAŽIVANJA, prilagođavao potrebama izvođenja pozorišnih predstava, koje su potencijalno mogle nastati na osnovu ukupnog opusa autora, istraženog u drugom koraku faze ISTRAŽIVANJE.
Projektni program za svaki objekat bio je predmet istraživanja i pažljivog delovanja svakog studenta samostalno, kao i u komunikaciji sa mentorskim timom saradnika. Tokom rada na projektu, svaki student u okvir razmatranja morao je da uključi sve stručne teme (od konfiguracije scensko-gledališnog prostora, ambijentalnosti i karaktera objekta, preko karaktera i vrste konstruktivnog sklopa i nosećih elemenata, primenjenih materijala, načina građenja i završnih obrada, do načelnih, koncepcijskih rešenja tehničkih instalacija), a posebna pažnja bila je posvećena pitanjima međuzavisnosti inženjerskih, arhitektonskih i umetničkih aspekata u procesu projektovanja.
Fotografija: studentske skice iz procesa rada u fazi PROSTOR
PRVI KORAK
IZGUBLJENO POZORIŠTE – Dunja Lukić
IZGUBLJENO POZORIŠTE – TEKST
IZGUBLJENO POZORIŠTE
POZORIŠTE SLOBODA – Anja Tasovac
POZORIŠTE SLOBODA – TEKST
POZORIŠTE SLOBODA
POZORIŠTE U KOMADIMA – Milena Novaković
POZORIŠTE U KOMADIMA – TEKST
POZORIŠTE U KOMADIMA
SPECTACT TEATAR – Miljana Manojlović
SPECTACT TEATAR – TEKST
SPECTACT TEATAR
MEĐA TEATAR – Selena Bačkalić
MEĐA TEATAR – TEKST
MEĐA TEATAR
GARAŽA – MAGIJA SVAKODNEVNOG – Aleksandra Tatić
GARAŽA – MAGIJA SVAKODNEVNOG – TEKST
GARAŽA – MAGIJA SVAKODNEVNOG
OBELISK TEATAR – Petar Vukobrat
OBELISK TEATAR – TEKST
OBELISK TEATAR
POZORIŠTE PAUN – Sanja Karabasil
POZORIŠTE PAUN – TEKST
POZORIŠTE PAUN
FESTIVAL INTERAKTIVNOG POZORISTA – Emilija Savić
FESTIVAL INTERAKTIVNOG POZORISTA – TEKST
FESTIVAL INTERAKTIVNOG POZORISTA
POZORIŠTE ONA – Milica Cimeša
POZORIŠTE ONA – TEKST
POZORIŠTE ONA
POZORIŠTE PANIKA – Zoran Simić
FRONT TEATAЯ – Đurđina Samarđžić
FRONT TEATAЯ – TEKST
FRONT TEATAЯ
TETAR POD MASKOM – Jelena Borić
TETAR POD MASKOM – TEKST
TETAR POD MASKOM
PAZI PROĆIĆE! – Ana Škrbić
PAZI PROĆIĆE! – TEKST
PAZI PROĆIĆE!
POZORIŠTE PROLAZNOSTI – Nemanja Apić
POZORIŠTE PROLAZNOSTI – TEKST
POZORIŠTE PROLAZNOSTI
OSTAVLJENO POZORIŠTE – Marija Stevović
OSTAVLJENO POZORIŠTE – TEKST
OSTAVLJENO POZORIŠTE
DRUGI KORAK
Selena Bačkalić_elaborat
Jelena Borić_elaborat
FAZA PREDSTAVA
Četvrtu fazu rada predstavljao je proces kreiranja dizajna scene za delo izabrano i proučeno u fazi ISTRAŽIVANJE, a u efemernom objektu koji je ishod treće faze projekta – PROSTOR.
Dizajn scene dominantno se odnosi na scenografiju, ali obuhvata i kostimografiju, kao i koncepcijska rešenja dizajna svetla i dizajna zvuka. Koncept rešenja dizajna scene zasnovan je na rediteljskom konceptu, koji je lično rešenje studenta.
Studenti su o ovoj fazi rada zapisali:
Tokom faze PREDSTAVA radili smo na pojedinačnim idejnim rešenjima scenografije i kostima kroz roman Žena crvene kose Orhana Pamuka. Rad smo započeli dramatizacijom samog romana, gde smo detaljno analizirali scene i napravili zajednički scenosled. Svakom studentu data je sloboda da od postojećih scena izabere sebi bliske i započne rad na predstavi. Svoje teme studenti su prikazivali kroz idejne skice scenografije i kostima, kao i kroz izabrane replike iz pomenutog romana, da bi na kraju sve smestili u svoje predhodno projektovano efemerno pozorište. Ishod faze bili su zasebni plakati na kojima su prikazana konačna rešenja, ali i proces pojedinačnih predstava svakog studenta.
Ilustracija: digitalni kolaž nastao tokom faze PREDSTAVA
Radovi:
Milena Novaković_elaborat
Selena Bačkalić_elaborat
Zoran Simić_elaborat
Teodora Gašević_elaborat
FAZA DOGAĐAJ
Petu fazu projekta predstavljao je rad na koncepciji, kreaciji, pripremi, izvođenju i dokumentovanju originalnog umetničkog dela u oblasti scenskog dizajna. Zadatak studenata bio je da na osnovu sprovedenog teorijskog i umetničkog istraživanja vezanog za sve prethodne faze rada, u prostoru potkrovlja galerije Lazar Vozarević u Sremskoj Mitrovici izvedu zajedničko umetničko delo. Ishod je celina u vidu izložbe Grad od peska, formirana od individualnih umetničkih intervencija, koje su u tesnoj međusobnoj vezi.
SREMSKA MITROVICA
GRAD OD PESKA
Počevši od oktobra, u trajanju od osam meseci, ovim izvođenjem zaokružujemo jedan kompleksan umetnički proces. Osnovna tema i grad koji smo osvajali tokom godine je Sremska Mitrovica ili kako ga mi nazivamo Grad od peska. Bavili smo se različitim temama koje su nas navele da se suočimo sa ličnim problemima, svako na svoj način. Na tome su zasnovani koncepti koji ujedno čine vezu između svakog zasebnog rada.
Nakon osvajanja samog grada, krenuli smo u oživljavanje do tada skrivenog prostora potkrovlja galerije Lazar Vozarević. Inspirisani karakterom prostora izložbe i grada, ostajemo u ubeđenju da naša osvajanja tek dolaze.
Radovi:
ŠTA AKO SVE NESTANE – Nemanja Apić
U ovom radu bavio sam se temom nestanka ljudi iz našeg života. Ljudi nas napuštaju, odlaze bez objašnjenja, umiru, prolaze. Mreža crvenih niti čini naše odnose sa ljudima sa kojima smo bliski. Led koji se topi predstavlja ljude koji su prolazni i nestaju iz našeg života, ostavljajući crvenu mrežu sećanja na njih. Na papiru koji natapa voda od leda koji se topi, ispisane su neizrečene reči ljudima koji više nisu u mom životu. Slova se razmazuju kako se led topi. Sve nestaje. Ostaju tragovi.
TUŽNE UŠI / Selena Bačkalić
Tokom faze Događaj bavila sam se problemom distance koji je konstantno prisutan u meni, kao i problemom odnosa unutar jedne, naizgled srećne, porodice.
Zvučna instalacija Tužne uši sadrži tri različita audio zapisa iz mog detinjstva koji obeležavaju naivnost, sreću i bezbrižnost jednog deteta. Sam naziv govori suprotno, jer je ironija bila cilj koji sam želela da postignem. Isto tako, I kroz ovaj rad se vidi distanca (zid) koju postavljam na taj način što je slušaocima omogućeno samo da čuju audio zapise, bez da vide slike. Zapisi su povezanii sa prvim radom Dom je tamo gde boli, u kojem smo videli video snimke bez audio zapisa koji se ovde pojavljuju.
ABOMINACIJA / Jelena Borić
Grozno, sramotno, bedno, prokleto, mučno, zlobno, monstruozno, sramotno: Stvar sa kojom moram da živim do kraja života sa ekstremnim gađenjem. Drugi ljudi koji to moraju da vide, osete; gade se zajedno sa mnom. Pravljenje velikog kontrasta između abominacije i mene, pokušavajući da je prihvatim kao deo sebe je nemoguć zadatak. Demonskog porekla, moja najgora kreacija do sad.
NESAVRŠEN ODGOVOR / Milica Cimeša
Ne postoji savršen odgovor, i na jedno pitanje mogu da se daju različiti odgovori, koji mogu biti različitno svaćeni. Zadatak je bio, da napišem spisak pitanja koja mene muče, na koje teško dajem odgvore, i da razumem zašto je to tako. Došla sam do zaključka da je moj problem što se plašim da moji odgovori nisu dovoljno dobri, nesavršeni, i da tu nastaje blokada.
Rad je prikazan kroz zvuk i video. Prikazana su osećanja koja osetim tokom pokušaja da dam svoje savršene odgovore, i napetost koja se oseti tokom postavljana mnoštva pitanja, na koje ne stižem da dam odgovor.
PUCAO SAM KAO U OGLEDALO / Teodora Gašević
Instalaciju u prostoru čine dva motiva- originalni video zapis treninga streljaštva iz malokalibarske puške i dokumentarna fotografija iz perioda nato bombardovanja, 1999. godina, Novi Sad.
Na oba dokumenta nalazim se ja u različitim periodima života. Video zapis označava mesto na kom se osećam dobro. Dok fotografija označava moje prvo sećanje. U prostoru su postavljeni uz pomoć ekrana na kom je pušten video zapis koji se stalno ponavlja, i dokumentarna fotografija koja je postavljena kao meta.
JA SAM SRPKINJA / Dunja Lukić
Performans pod nazivom „JA SAM SRPKINJA!“ nastao je kao posledica ličnog osećanja patriotizma, ponosa i ljubavi prema otadžbini. Proces je započet zadatakom gde sam morala da nabrojim sve razloge i trenutke kada sam ja bila
najponosnija na svoju državu. Kao jedan od najdirljivijih trenutaka za mene lično, izdvojio se trenutak masovnog pevanja himne „Bože Pravde“. Performansom, u kom sam izvodila himnu, htela sam da uočim šta kod ljudi budi
ta himna.
ŠLAG PITANJE / Miljana Manojlović
Koncept rada je suočavanje sa unutrašnjim nemirima i pomirivanje sa njima. Rad je u audio formatu i postavljen je tako što publika kada dobije priliku da posluša rad bude nasuprot autorke rada. Rad se bavi životnim pitanjima sadašnjosti, prošlosti i budućnosti kroz niz reči koje se ređaju, zajedno čineći jednu celinu- autorku.
KOLIKO LJUDI ŽIVI U MENI / Milena Novaković
Koncept prostorne instalacije, nastale tokom rada u Sremskoj Mitrovici, zasniva se na ličnoj temi koja se čita kroz sam naziv rada – „Koliko ljudi živi u meni?“
Ideja realizacije prostorne instalacije sastoji se od velikog broja porodičnih fotografija, kao i fotografija koje direktno predstavljaju ko ja jesam. Kroz čitav „svet“ fotografija koje se prožimaju, prikazujem moć i snagu svih ljudi, čiji delovi bića žive u meni. Tema postavlja pitanje, ali kao takva ne traži i odgovor na istu, već osvešćuje lični odnos.
ZAŠTO ŠUTIM / Matea Puškarić
Audio instalacija koja je proizašla iz analize ličnih problema anksioznosti i straha. Instalacija se sastoji od 3 zvučna zapisa tj. priča koje opisuju svakodnevne situacije i kako sam ja na njih reagirala. Rukavice su postavljene radi unutarnje ljutnje na određene osobe, a i na sebe jer najčešće zbog anksioznosti u takvim situacijama ne napravim ništa i samo šutim. Ovom instalacijom htjela sam se osloboditi svojih strahova, a i približiti ljudima problem tj. kako se anksiozne osobe suočavaju sa svakodnevnim obavezama. Isto tako da osobe sa istim problemom mogu vidjeti da nisu jedine koje se suočavaju sa time.
BALKAN GUN/CENA NA UPIT / Đurđina Samardžić
Kroz fazu događaj, bavila sam se pitanjem odrastanja nakon rata i na koji način je moja generacija nesvesno upućena u ratnu prošlost te kako se to reflektuje i odražava na nas. Preispitivala sam sećanja: odlazak u Srebrenicu, Sarajevo i ulazak u zonu minskog polja nakon čega sam pronašla dokumentarne fotografije iz porodične arhive i video zapise. Takođe, uspomene na detinjstvo i igre: rata, granica, pravljenje bunkera, žmurke i druge, otvorile su nova polja za čitanje sadržaja sopstvenog bića i na koji način me je to oblikovalo.
Kao rezultat procesa, pojavila se puška AK47 od mesa koja je šivena crvenim koncem. Bila je sa visine, preteći uperena ka dole pod uglom koji podseća na način na koji vojnik drži pušku kada je uperi u nekoga ko leži na zemlji. Inspiraciju za odnos prema prostoru i karakteru instalacije, pronašla sam čitajući komentare na društvenim mrežama u kojima se veličaju ratni zločinci. Želela sam, takođe, da od tragedije stvorim senzaciju. Izdižući postament iznad nivoa poda, puška se sagledava kao objekat visoke vrednosti, dobija na značaju i istovremeno, pogled koji seže ka gore čini da osim puške, posmatramo i visinu potkrovlja galerije koja nas dodatno čini malima. Ispod puške, u crnoj, zatvorenoj kutiji, nalazio se poklon CD. Sadržaj umetničke instalacije sastojao se takođe i iz audio zapisa, reklame puške. Na CD-u je štampan kadar iz snimka, neposredno nakon izlaska iz minskog polja. Na fotografiji vidimo bezbrižan izraz mog lica, a u pozadini znak za minsko polje. Preokret te fotografije, bio je vodič za postavljanje rada.
“Run, run, it is Balkan gun! Sprečimo zdravstene probleme dece usled dugotrajnog sedenja ispred ekrana usporen rad srca, metabolizma kao i socijalnu izolaciju i usamljenost. Pripremimo ih za rat! Ustani, umij se, ubij! Uz pomoć Balkan Gun-a i vaše dete može postati balkanski superheroj! Pridruži se zabavi omiljenih balkanskih junaka i pokaži svoju najbolju pušku! Ali, to nije sve! Uz svaki kupljeni proizvod dobijate poklon CD kompilacije ratnih pesama i ekskuzivnih snimaka mučenja, silovanja, ubijanja, paljenja, koji će vašem mališanu pomoći da sa drugarima razvije što kreativniji pristup nasilju! Napuni, naciljaj i pucaj!” / audio zapis – reklama.
PRAZNINA / Emilija Savić
Faza Događaj je rasplet teme „Suočavanje“ koja se od početka godine provlačila kroz moje projekte i radove. U ovoj fazi sam se konačno susrela sa sobom, tačnije sa tom prazninom u mojim očima koju su svi vidjeli osim mene. Video zapis „Praznina“ nastao je tako što su me drugi snimali u trenucima kada sam zamišljena, u svom svijetu. Proučavala sam svoju odsutnost i nagle promjene raspoloženja na licu kroz tuđe oči. Upoznala sam sebe, osjetila sam tu distancu koju drugi ponekad osjećaju kada me vide. Crna kutija na čijem dnu se nalazio ekran sa video zapisom, predstavljala je upravo tu distancu koja je itekako prisutna, ali bez moje volje.
KADA ĆU SE KONAČNO OSLOBODITI / Zoran Simić
Kroz rad na sebi i istražnivanje onoga što me koči u daljem napredovanju, shvatio sam da imam toliko negativnih stvari koje vučem kroz život i kojih se nisam još u potpunosti oslobodio. One su mi stvarale pritisak u mnogim segmentima mog života. Nesigurnost, nisko samopouzdanje, reći da nešto ne znam, su samo neke od tih stvari. Instalacijom koju sam napravio sam hteo da prikažem upravo taj pritisak koji nosim u sebi i osećaj nelagode kojeg želim da se oslobodim. „Kada ću se konačno osloboditi“ je rad koji mi je pomogao da sve to što osećam pretvorim u instalaciju. Patika koja predstavlja simbol moje ličnosti i osećaj zgrčenosti, ima težnju da se vrati svom prvobitnom obliku i da se oslobodi svih okova (žica u koje je upletena). Instalacija se sagledava sa svih strana, ali poseban doživljaj u posmatraču se stvara kada ga posmatra frontalno, gde patika ima oblik ljudskog srca koje se grči.
ALTEREGO / Anja Tasovac
Kako unutrašnje ja i savjest utiču na nas?
Šta nas tjera da preispitamo sopstvene odluke?
Kada dođe do stvaranja nove ličnosti unutar nas samih?
Upravo ovim pitanjima sam se bavila na ličnom nivou i ovaj rad je rezultat toga. Sastoji je od 16 fotografija iz prošlog perioda života i mene, koja sam dio rada i posmatram i osvjetljujem fotografije, jednu po jednu, tokom cijele izložbe.
SVE ŠTO NISAM REKLA / Aleksandra Tatić
U fazi događaj vratila sam se na temu koja se javila na samom početku sinteznog projekta – temu dobrog deteta.
Instalacija se sastoji od drvene kutije u kojoj se nalaze pisma. Ona su različite dužine, sadržaja i namenjena su različitim osobama. Isprva sam pisala stvari koje nisam rekla jer sam kao „dobro dete” naučena da se ne govore. Na kraju procesa se ispostavilo da postoji i druga vrsta pisama, ona u kojima se nalaze stvari koje nisam rekla jer nisam mogla.
Odlučila sam se za formu pisma jer mi je to oduvek bilo blisko kao vid komunikacije.
Na pitanje da li su pisma pročitali oni kojima su namenjena ne umem da odgovorim.
Znam samo da ih ja lično nisam uručila, što ne znači da do njih nisu pronašla put.
SEĆANJE / Ana Škrbić
Život brzo prolazi, odrastam i uskoro ću poput mnogih drugih mladih i hrabrih ljudi smelo zakoračati u budućnost. Pratiće me lepe i manje lepe uspomene iz detinjstva i sećanja na drage ljude kojih više nema u mom životu. Ta sećanja na njih i vreme koje je prošlo izazivaju setan osmeh na mom licu i stvaraju tugu i bol u mom srcu. Ponekad znaju da bole jako, do dna duše, ali i pored toga ona su moja sećanja i nikada ih se ne odričem.
FAZA DOKUMENTACIJA
Šestu, poslednju fazu rada predstavljalo je formiranje dokumentacije o sinteznom projektu. Tokom čitavog procesa rada, kontinuirano su prikupljani, obrađivani i arhivirani svi raspoloživi dokumenti (tekstovi, fotografije, skice, crteži, audio i video zapisi, kompjuterski generisani sadržaji…). U okviru trodnevne radionice, koju su vodile članice umetničke grupe diaprojektor – Ana Martina Bakić i Ivana Knez, studenti su imali zadatak da objedine, analiziraju i predstave svoj ukupni rad u okviru sinteznog projekta. Ishod radionice stoga čini šesnaest plakata koji na sistematičan način prikazuju individualni proces svakog studenta tokom pet prethodnih faza – INCIJACIJE, ISTRAŽIVANJA, PROSTORA, PREDSTAVE i DOGAĐAJA.
Studenti su o ovoj fazi rada zapisali:
Tokom faze DOKUMENTACIJA, koja je trajala 3 dana, kao studenti treće godine studija Scenske arhitekture, tehnike i dizajna svoje dosadašnje radove stavili smo na jedan plakat. Pod mentorstvom Ivane Knez i Ane Martine Bakić trudili smo se da pronađemo vezu koja će naše radove, koji su nastali u periodu od oktobra do maja, činiti jedinstvenim, imati odgovarajući tok i koji će biti lako čitljivi. Tokom osmomesečnog rada na sinteznom projektu menjali smo se ulazeći iz faze u fazu, a samim tim menjali su se i naši radovi. Ivana Knez i Ana Martina Bakić svakom pojedinačno su pomogle da pronađe odgovarajući jezik kojim će predstaviti svoj dosadašnji rad. Kao konačni ishod dobili smo raznolike plakate koji govore o samoj raznolikosti nas kao studenata, ali takođe i nas kao grupe, jer teme kojima smo se bavili, iako na prvi pogled različite, sve su lične i sve smo ih proživeli zajedno.
Fotografija: Aleksandra Pešterac
Fotografija: Aleksandra Pešterac